blog zlog

Kao izgovor. Kao setni pogled. Kao tišina.

Gledao sam u tvoja stopala. Sitna, hladna stopala.

Nedostaju mi.

Prekrštene ruke, lažna iskrenost, pogled u pod.

Udisao sam tvoj miris dok si prolazila pored mene,

praveći se da me ne poznaješ.

I dalje je isti.

Očešao sam se o tebe, kao slučajno.

Juče, na žurci kod Darka.

Učinilo mi se kao da si zadrhtala, kao da si se izvila prema meni, leđima.

A onda si me ledeno pogledala i sela preko puta.

Postavljanje pitanja mi je sada isuviše poznato.

Naročito zato što me odgovori ne interesuju.

Melanholija?

Laž.

(za početak prvo malo jadikovanja) (ne ubacuje mi novi pasus i jede mi space posle tačke ovaj blog. zato sve izgleda debilno. i da, pišem u onoj sekciji “vidljivo” a ne kood… tako da nije u tome problem. ne znam šta da radim, potpuno isto se ponašam na drugom blogu i sve radi ok)  Globalno zaglupljivanje? Hm. Bio sam na nekom predavanju i na kraju su postavljana pitanja i razvila se diskusija o globalnom zaglupljivanju, naročito dece.  Jedan čovek, nekih srednjih godina (recimo 50, ako se to računa kao srednje) ispričao je priču o svoja dva deteta koja pročitaju knjigu godišnje i kako nemaju pojma ni o čemu i standardne stereotipne bulšite vezana za, u suštini, evoluciju ljudskog društva.Poželeo sam da se javim za reč i kažem (razlog zašto to nisam uradio ću napisati na kraju) da trenutno mišljenje i stanje stvari koje podrazumeva knjige kao neku kulturnu osnovu, kao izvor odakle se crpi znanje, polako počinje da biva smešno. Argument da dete nema vremena da čita knjigu zbog prisustva ometača u vidu televizora i kompjutera je po meni besmislena.Ja na kompjuter kao potencijalni izvor znanja geldam kao što je gledano na knjige pre nekih 200-300-700-1500 godina (zavisi gde, geografski).Dakle to što ZBOG kompjutera i televizije ne čitaju knjige, po meni je besmisleno. Čitanje knjiga je danas i dalje recimo nešto što je poželjno i što bi svaki roditelj voleo da vidi kod svog deteta. Vratimo se recimo u taj neki period kada je recimo zemljoradnja bila osnovni vid opstanka za većinu stanovništva.Šta mislite, šta su roditelji mislili za dete koje po ceo dan čita neke tamo knjige, umesto da radi ono što treba, tj. da obrađuje zemlju? Verovatno isto, ili slično kao što sada roditelji pričaju za kompjuter, televiziju, internet…Dakle, poenta je sledeća: onaj ko želi da čita, taj će čitati, a onaj ko ne želi, neće. To je usko vezano sa činjenicom da nije bilo mnogo ljudi voljnih da se “obrazuju” pre 300 godina. Zašto misliti da se mnogo toga promenilo u samoj biti stvari? Treba shvatiti (i pomiriti se sa činjenicom) da nije većina dece predodređeno za “velike stvari”.Eto pljunuh na blog, imao sam potrebu.A razlog zašto se nisam javio za reč ima više svojih zato odgovora na fiktivne zaštoe. Nisam umeo da skratim misao i stavim je u formu pitanja, odgovora ili bilo čega sličnog, a da to bude adekvatno. Smaraju me ljudi iz publike koji jedva čekaju da uzmu reč i sole pamet ostalima satima i satima. Sama forma mog potencijalnog javljanja bi bila pogrešna pošto bih govorio ono što ja mislim, a ne ono što mislim o samom predavanju, te bih širio oftopik, što je još jedna od stavri koje ne volim. Poslednji razlog zašto nisam je neko moje glupo mišljenje da sam isuviše “zelen” da bih sad diskutovao sa nekim tamo matorcima, a opet sam u sebi sebe nekako stavljao iznad svega toga i podrugljivo posmatra sav taj polet i želju za vođenjem glavne reči koja se javlja kod ljudi koji su uglavnom došli da slušaju nekoga ko je tu da im nešto priča. A svi žele da kažu sve i dokažu kako i oni razmišljaju ili nemam pojma šta.Gubim se.

Ranije, pokušavao sam da poletim. Završavao sam na zemlji svaki put.Onda sam pokušao da nateram drugaricu iz komšiluka da levitira, opet sam podbacio.Drugovi su mislili da sam blesav. Dok su oni ganjali loptu ja sam pokušavao da napravim kućicu na drvetu kako bih bio gore. Oni su se izigrali, a moja kućica se srušila na prvom vetru.Prošlost koja me prati, ta senka neuspeha koja je sve veća, kao da me vuče u rupu sopstvenog zaborava. Kako očekivati da te se neko seti ako sam sebe zaboraviš?Ko sam ja? Jel moj nastanak bio isto toliko izvestan kao nestanak koji je nesumnjiv? Da li je moje postojanje samo po sebi značajnije od jednostavne činjenice mog prisustva i konstatnih pokušaja i promašaja?Pucam ćorke. Blefiram samog sebe. Najgore od svega što to sve unapred znam.Prošlost nikada ne duva u leđa, uvek me vraća nazad. Prošlost koja me definiše. Prošlost bez koje kao i da ne postojim.Prošlost koja nikome više nije bitna, ali opet znači sve.

Zenit.

Kao kraj i kao početak. Kao foto aparat. Danas je bio zanimljiv dan za gugutke. Ležao sam i sedeo, ali me je čekanje stiglo brzinom koju mi je bilo teško da zamislim sve dok se nije dogodila.  

Jel heroj dana pobednik sutrašnjeg ili slavljenik jučerašnjeg? Koliko je godina potrebno da se misli slože? Koliko je razuma dovoljno da se kontrolišu strasti?  

Ovo je moj prvi post. Moje ime je nekima možda i poznato, ali i dalje potpuno nebitno. Nov blog, nova strana, novi dan.  

A gde je zenit? Šta to beše ZENIT?